Poezija

Rascepljeni na pre i posle naših poriva

U očaju lažemo,
zavaravamo senzibilitet,
pošteno gubimo,
blefiramo samo postojanje
u tami koja nas okružuje
kao da nas guta očima sa skalpelom
koji visi na donjim kapcima.

Prostor između nas mogao bi biti
jedna soba,
jedan kontinent,
koji izgleda kao da zeva,
rascepljen na pre i posle naših poriva
da ispunimo moreuze
mozaikom od stakla,
tu gde bi se beskonačnost
rastvarala,
i ništa ispod nas ili iznad nas
ne bi postojalo,
sem osećaja pada,
bez kraja,
u praznini bez zvezda
koje bi osvetljavale paučinu
u kojoj se ti i ja držimo za uzdah ili dva.

To je vezivanje tebe i mene
koje daje slepom vremenu i boju i vid,
i kreativno ubistvo nas,
tu gde se nalaze
ljubavnici među strancima,
neprijatelji među poznanicima,
dva pauka koja se izgladnjuju
da ne bi progutali jedno drugog.

Ti si moja zemlja,
a ja otisak cipele koji je ostao
na vanvremenskoj mapi
koja je doživela kataklizmu
jer smo se spojili.
Ja, tvoja voda,
neuspešno gasim posledice.
Budi moj skalpel,
jer ja sam mrak koji dahće
za tvojim vratom da te sustigne.
Poseci moje kapke,
da ne gledam kako se trošiš
dok drugi gaze po tvojoj površini,
a ja sam ispod.
U tebi sam, ubićeš me.

Kada brodovi ostaju usidreni dan predugo
na pomračenoj obali,
ti protrljaš ranu i opereš je od pamćenja
u slanoj vodi.
Izgledaš poput zastave
koja je pocepana krvarila rat,
pa držeći je iznad glave,
podseća isuviše na tebe,
a mi trčimo
između kišnih oluja
ka suvoj zemlji
samo da skliznemo u prljav pesak ponovo,
svesni da ništa od čega bežimo
nije zaista nestalo
dok ne okrenemo glavu i prisetimo se
dana kada su stvari bile jednostavnije.

Mrzim daljine,
ljubav se na nekim mestima nudi lako
i ljudi su često prevareni u razmišljanju
da je lažni život prava stvar,
postaju naivni i pohlepni,
poput rane loze bez berbe,
šokirani kada se negovano drveće
pretvori u gađenje.
Razočarani u sebe,
kalcifikacija vremena
kao da začepljuje snove
paklenom regularnošću.

Kaže se,
mladost se troši na mlade.
Nisam te tako našao,
mladu i neiskvarenu.
Kada si pala na zemlju,
ti, koja si od zemlje stvorena,
ostalo je tvoje srce ispod reke
našao sam ga kako kuca za mene,
umesto za tebe,
i ispija tvoju mladost.

Ubrzo sam uočio razliku
između lakovernosti i vere,
prateći oštrinu vrhovima prstiju,
oštrinu dva dela jednog kamena
koja su se pretvorila u krv,
obojila su vodu sa namerom.

Ako bih nastavio bos hodati
putanjom od oštrica i vriska,
fatamorgana koja se formirala
na umornom putu
imala bi tvoj glas,
tvoju siluetu.

Potpuna sigurnost u to
daje mi dovoljno težine da gazim
jednom nogom ispred druge,
dok me nekako ne nađeš,
ponovo.
Dok nas ne uništi kataklizma
na mapi napravljenoj od nas.
Ali, ni pepeo nam neće zamesti trag.

Оставите одговор