Pokušavamo da se ušivamo
na davno rašivenim mestima,
tu negde između ustajalih dodira.
Posledice ruminacije i prošlosti.
Traume kao vez koji traje.
Tu sam da od njih napravim goblen.
Iz straha se zaključavamo i gutamo ključeve,
ali nam u grlima reči koje čekaju da dođu na red.
Treperimo zajedno dok periodično
tvrdimo da „ovo više ne možemo„.
Vučemo se, pa se svučemo.
Presvlačimo se u različite verzije.
Sakupljamo delove sebe koje bacamo
u toku rasprava koje nam ponos diktira.
„Presipamo se iz šupljeg u prazno„,
igramo stoni-tenis lopticama
koje u sebi nose
– strah od napuštanja.
Dobacujemo se greškama
iz prošlosti gde u sadašnjosti
retroaktivno menjamo uloge
na različitim mestima
gde nas je ljubav vodila,
jer kada je mi vodimo tvrdimo
da „ona ne vodi nikuda„.
Nama teško dajemo pravo na grešku.
Padamo pod uticajem
emocionalne disregulacije
dok se ne vežemo zagrljajem.
Umanjujemo se,
grčimo se da upadnemo u kalup
koji nam ne pristaje.
Štrčimo, svakakve i takve
– jedna drugoj ližemo rane.
Koprcamo se iz straha od pripadanja.
Stil vezivanja nas je u čvorovima vezao.
Ti stežeš zagrljaje kao lance,
baš onda kad poželiš da pustiš – nas.
Duše su nam se ispomešale,
vezale su nit – ranjivost i trud.
Razgovori koji traju satima.
Trošim opojne reči utehe
nad tvojim grudnim košom,
plašeći se da ti srce ne probode
još jedan napad panike.
Strujanje kroz telo
gde se svaka pora popunjava osećajem krivice.
Razgovori koji razboljevaju i leče,
imaju nesnosnu težinu, ali delimo se.
Držimo se. Odgovornost ne zaostaje.
Vršimo reanimaciju odnosa
koji čak i nije umro prirodnom smrću,
mi ga ubijamo i vraćamo u život.
Ali, tvoje ime zvuči kao dom. Dosta je.
Polažem belu zastavu i predajem se tebi,
u nepovrat. Tamo gde je staro, a novo.
Tamo gde nemir nestaje, a ljubav ostaje.
Ti si mesto na kome zaceljujem
onda kada dođe do dehiscencije rane.
Dobro je.
Evo, otvaramo se.
Još samo nekoliko dana.
A onda ćemo se ponovo ubediti.
Nastavićemo ovako ili onako.
Ali nećemo da damo ni na sebe, ni na drugu.
Rezignacija i reparacija.
