Proza

S druge strane ogledala

Nepoznata dimenzija u kojoj se prelama crna boja sa svim nijansama tame i ulazak u nju. Taj prizor ga je dočekao prvi. Tamne mrlje u plavim zenicama od predugog gledanja u dvostrano ogledalo su se razlivale po njegovim obrazima. Ljupila se koža na usnama, pucao je svaki kapilar u očima davajući neki nesvakidašnji kontrast crne i sive kako se slivaju niz njegove ključne kosti sve do kolena. Stvarala se bujica na mestu gde se srušio potapajući svoje sumnje o grandioznom postojanju u svetu koji više nije pripadao njemu, svetu koji je držao u šaci, a sada, sada je spustio svoje ruke kraj tela koje je levitiralo u besmislenom međuprostoru koji je delio sa osobom s druge strane ogledala. Iskrivljena kontura lica i posečeni prsti u uzaludnom grebanju po površini nesalomljivog stakla ispred sebe. Vrisak koji se ne čuje odzvanja u nevidljivom odrazu. Vidi obrise, tako nejasne i mutne, ali ne može dohvatiti svoj lik. Očima guta svaki odsjaj koji se prikladno pojavi baš kad ga ogledalo odbije od svoje površine. Ali, oči su konveksnog oblika, prilagođavajući se otkucajima srca, gubeći viziju, izazvanu samouništenjem. Koje boje su sada odsjaji i senke u njima? Paleta istih koje kaplju iz očnih šupljina krvareći modru i crnu sa mešavinom tamno crvene. Kako se to sa zdravim razumom može kositi ako je razum odavno izgubio pred neporazivom snagom podsvesti? Obmana u potpunoj deluziji onoga što mu ogledalo želi pokazati. Taj izokrenuti lik nepojmljivog prikaza stvarnosti u trenutku koji je presudan. Pala figura disfunkcionalnog postojanja u sasvim razumljivom kontekstu pronalaženja sebe sa druge strane ogledala. I kida se tanka koža, skupljajući prljavštinu sa duše, pepeljaste boje, pocepana i ništavna. Gleda se i ne zatvara oči, da mu ne umakne odsjaj sebe na zidu, udara u staklo pesnicama, ne znajući ni po koji put, ali se ne lomi. Udara snagom koju čak i nema, ali ne odustaje. Traži sebe. Traži taj prividni lik koji ga ubeđuje da još uvek postoji tamo negde. Ispušta krik, ali se i dalje ne čuje. Paranoja ga tera da zarije nokte u telo i iščupa svaki pogrešan osećaj koji ga je obuzeo da izgubi sebe gubeći razum istovremeno, ostavljajući sebe tamo gde je lako dostupan onome što ga sada ubija. I nestaje mu dah, trese se u groznici svojih poraza, drhti i nestaje dok nastaje ponovo tamo gde se ne može videti. Polusvestan i polumrtav, ne razlikujući više svetlost od tame, vrišti na sav glas i leži u mutnoj bujici svojih ostataka, gutajući prašinu, boreći se da ustane. Ali, klizi, spotiče se i lomi. Baca pogled na uprljano, izgrebano ogledalo da još jednom pogleda sebe u sebi. Pogled teži od straha, uvlači se kroz netaknutu površinu i prestaje. Poslednji pogled, nedorečen i bled. Gleda sliku svog skeleta u lokvi palete svih boja kapi od emocija. I konačno, odustaje od traganja. Šta više da učini da pronađe sebe? Ne postoji, nema ga. To je obično, ravno ogledalo, i s druge strane ga niko ne vidi, zar ne? Ležeći u svojoj predaji, nepomično i čini se, beživotno, otvorio je oči još jednom, poslednji put i dotakao ogledalo krvavim prstima. Razbilo se i prekrilo ga komadićima stakla. A s druge strane, ležao je on. Istog skeleta, iste boli, istih očiju. Ali, sa drugačijem pogledom. Gledajući u svoju refleksiju. Pružajući mu slabašnu ruku da ustane. Govoreći mu da će se pronaći. Onda kada prvo preživi, starog sebe.

Оставите одговор

Inline
Inline