Proza

Sloboda uma

Nelinearnost vlada svetom. Ego kombinovan sa kratkovidošću, vrednosti koje se konstantno transformišu u sve sem u suštinske, moralne obaveze oko budućnosti. Ili su ipak nametnute od strane socijalnog koncepta? Ko uopšte može garantovati našu budućnost kada su naši umovi ograničeni jednostavnošću svakodnevnog života? Ne vidimo dalje od toga, jer nam nije dopušteno, kako god definisali to. A jedino čemu stremimo je sloboda. Potpuna, netaknuta, unutrašnja i spoljašnja. I generalno, ljudi će se povinovati jedni drugima da dotaknu cilj da budu srećni. Ipak, ironično je da, uprkos težnji za srećom, i dalje ne bi bili iskreni sami sa sobom da jednodušno postignu taj cilj. Zašto je iskrenost i autentičnost važna u životu? To je za neku drugu debatu, ali povežite je sa ovim, ako se usuđujute. Ukratko rečeno, u suštini našeg relativno beznačajnog života, zašto bi bilo ko preferirao život prepun neiskrenosti umesto da ga živi iskreno? To je globalno nerazumljivo. Barem bismo trebali biti iskreni sa sobom, ako ne sa čitavim svetom. Tu se ističe krajnje neznanje o tome šta je sloboda i zašto sreća ne može biti osigurana bez nje. Sloboda nije raditi ono što srce želi sada. Sloboda je mogućnost da to uradite sada, mogućnost raskidanja sa svojim uverenjima, ako i kada je to potrebno. Sloboda je samopouzdanje koje vuče osećaj da ne moramo biti vezani u nesrećnom stanju, na mestu gde nema mesta za osmeh, sa nepouzdanim ljudima ili da budemo robovi onih ..iznad“ nas. I potraga za tom vrstom slobode je da se stalno trudimo da ne kontrolišemo namere bilo koje osobe ili bilo kakvih okolnosti. Niko sem nas samih nema prava na naš život. Suštinski, svi smo mi slobodni, ali neprimetno i polako se društvo i njegovo asocijativno kondicioniranje uvuklo u naše domove i vezalo nas međusobno, da se ponašamo u određenim paradigmama. Zato smo i zarobljeni, zato smo raštrkani između pravilnog i pogrešnog, i kreiramo prostorije u umovima za bespotrebnu mržnju i uništavamo jedne druge netolerancijom. I koga okriviti? Na koga da uperemo prstom i sa čime da se borimo ako nemamo predstavu o tome šta nas je i u kolikoj meri preuzelo? Očekivanje reciprociteta je ono što bi trebalo da vodi naš svet, da bismo ga mogli maksimalno ispuniti onim što nas čini srećnim. Bez tog uzajamnog odnosa, šta smo? Životinje sa svojim nekontrolisanim instinktima, zarobljene u kavezu jedni sa drugima, slobodni da se raskomadamo međusobno? I šta ostaje? Krv i znoj koji nisu naši, a ponovo jesu. Ne znamo čemu služe. I ponovo smo ograničeni, ponovo se gušimo i dižemo glavu da udahnemo svežinu nečega što samo liči na olakšanje. Možda najteže ograničenje naše slobode potiče od zakona sa kojima se ne slažemo. Zbog činjeničnosti, ovo je naročito zanimljivo jer ne biramo zemlju u kojoj smo rođeni. Jednostavno smo bačeni u skup zakona koji trebamo poštovati. A nije svačiji duh stvoren da bude poslušan. Šta ćemo sa onim neukrotivim, divljim, nemirnim? I onda je jedina nada, da u zemlji u kojoj smo rođeni, težimo za slobodom kao značajnim aspektom koji se snažno brani. I tako odbijamo magnete koje nas vuku nečemu dubokom u nama. Konfuzno i nepojmljivo, moglo bi se reći nedefinisano, jer tako treba, valjda. Ono čemu smo povinovani ima beskonačnu moć u odnosu na nas. Ali sve dok se neko bori za svoj ideal, potpuno je vredno rizika. Iako možda neće imati publiku, aplauz koji dobije sam od sebe je više nego zadovoljavajući. I šta god da žrtvuje, biće za osećaj lične slobode i sreće koja zavisi od nje. A ona se razrešava i rastvara u potpunosti kada neko drugi postavlja pravila igre i jedan sledi slepo drugoga, ili čitavu masu, zbog ega ili spoljašnjeg pritiska. Takva zbunjena akcija ne predstavlja slobodu. To je ropstvo svemiru i manipulacija zdravog razuma. Pa iz straha da budemo sami ili prepušteni slučaju, učinimo nešto što nikada ne bismo. Zar se to naziva svojevoljnim izborom? Ljudi koji se ne ponašaju u skladu sa onim što zapažaju, samo provociraju spoznavanje pretnje da stvore podsvesnu pristrasnost. Zapravo, odnos između slobode i sreće je pojam verovatnoće. Mogli biste biti vezani, ali tačka nesreće se možda neće pojaviti. Mnogi lanci ljubavi, poštovanja i obaveza ustvari uzrokuju niz relativiteta. Međutim, kada se stvari pogoršavaju, tek onda se osećaju uzroci ekstremne količine nesreće, jer neko želi da se oslobodi, to ne može učiniti bez nepoštovanja prema sebi i svetu. I nepoštenost i nedoslednost jednog vrednosnog sistema je ono što uzrokuje neizlečivu nesreću. Drugim rečima, ako stvari idu dobro, sloboda će se zavaliti na svoje zadnje sedište. Međutim, uvek treba biti zabrinut zbog apsolutno najgoreg slučaja, da u tim mračnim i zastrašujućim vremenima nismo učinili dovoljno da osiguramo svoju slobodu, time što smo bili autentični i dosledni svom cilju. Ali, ako ste sprečeni onim što vas okružuje, tuđim pravilima i moralnim vrednostima koje nimalo nisu nalik vašima, ljudima koji su iznad vašeg intelektualnog nivoa i njihova moć vas umanjuje, onda je teško čak i postojati. Tu leži pokretač hrabrosti ili predaje. Večita borba, večito rastrojstvo. Zato lična sloboda određuje to što ste vi, i jedino vi zaslužni i sposobni odlučiti o svojoj sreći. Odvaja vas od spoljašnjih faktora koji mogu biti kontrolisani i koji izazivaju najviše žaljenja i omogućava vam da postanete individue koje mogu osvojiti svet, potpuno sigurni u sebe, dovoljni sami sebi. A taj svet će se tek menjati, tek će se stvari reflektovati na budućnost i projektovati kroz greške onih koji su bili pre nas. Barem mu možemo doprineti iskrenošću onoga što jesmo i modifikovati sopstvene ličnosti da budu sve ono što su oduvek bile stvorene da budu. Slobodne da dišu, samostalno.

2 Comments

Оставите одговор

Inline
Inline