Snovi nikad ne umiru

Nikad nisam shvatao da tama sadrži haos dok nisam otvorio oči u njoj. Našao sam sebe okružen sveže ofarbanim zidovima u belo, sa leve i desne strane plastične zelene stolice, svilene zavese, a sva vrata su bila identična. Ono što mi je paralo uši bili su glasovi visoke frekvencije ljudi i mašine koje rade nesinhronizovano. Ali zelenu boju stolica nisam mogao smisliti. Uvek sam se pitao koja boja asocira na nemir, a zelena to sigurno nije bila. Kad bih trepnuo dva puta, nijansa bi postajala tamnija, ali opet je to bila zelena. Da li sam ludak koji može kontrolisati promene, ili su promene preuzele boje da mi odvrate pažnju od onoga što se dešavalo iza zatvorenih vrata? Mozak mi pulsira. I kad god izdahnem, muzika postaje glasnija.

Muzika? Odakle dolazi, bez reči, bez glasa? I zvukovi dobijaju boje, i svaki priča svoju priču. Instrumental mog života u pozadini, pretpostavljam, a nigde gramofona na vidiku, iako je puckanje igle sve glasnije. Nikad nisam shvatao da se nalazim u čekaonici specijalno dizajniranom za mene, bez ijednog vizuelnog propusta, sa savršenim detaljima i mirisima koji opisuju svaki aspekt ljudi i mesta, događaja i iskustava kroz koje sam prošao, ali sve ostalo je bilo pogrešno (barem sam tako mislio u trenutku spoznaje). Ne postoji odgovor na veličinu niti mere po kojoj je moja čekaonica izgrađena, ali šta je gore, ne znajući kako ili ne znajući ko ili šta me dovelo tu? Plafon je staklen, provide se koraci iznad, negde u dimenziji u kojoj sam programiran za ovo čekanje, ili ono što samo meni izgleda tako, izgleda kao gomila cigli koje će se srušiti kroz plafon, direktno na moje grudi, drobeći mi pluća. Kiseonik dolazi sporo, u prašnjavim tankim slojevima; smrt gušenjem je čudno primamljiva – milioni atoma plutaju van nečijeg tela i stapaju se sa atmosferom – idealno, kada uporedimo sa alternativom.

Ali možda malo vazduha dođe kao poklon, umirujući namig onoga što me posmatra van čekaonice, neko čudo koje me testira da vidi koliki mi je prag tolerancije. Možda nauka greši i postoji Bog s druge strane, koji nas nije napustio. Dok posmatram u plafon, trudeći se da uočim šta se dešava tamo, zatvaram oči i opuštam telo na zelenoj stolici. Budi me kikotanje ljudi u prolazu, izuzetno nepodnošljivo, nose papire i šolje vruće kafe. Da li je kafa stvarna? Ubedljivo miriše tako. Prijala bi mi jedna. S druge strane, ljude ne osećam. Nešto nije u redu sa mnom. Možda sam stavljen da čekam ceo život ovde na dijagnozu za moje neshvatljivo stanje. „Tihi mrak“, ispada da je oksimoron – ko bi pomislio da bi dobro došao sada, u čekaonici, od svih mesta? Svetlija od bilo čega što su moje oči videle, bučnija od haosa u mojoj glavi. Ali ovo je režirano samo da shvatim da sam već unutra. Mrak iznutra i spolja plače, šapuće, moli, ali ne baš, samo u carstvu metafora. Previše ulazim u dubiozu, ali i ona u mene. I dalje ne znam šta to čekam, ali našao sam se ovde s razlogom. I kad god pokušam da pogledam na sat i vidim koliko dugo je prošlo, kazaljke udaraju jedna u drugu i lome se. I onda razočaranje – ovde satovi ne postoje. Samo mi prikazuju ono što žele da vidim.

Udubljen u razmišljanje, osećam na ramenu glavu devojke, poput ranjenog šteneta, jeca, ali uzalud, ne može da uguši glas. Podignem joj glavu, ali nema lica. I koliko god to treba zvučati jezivo, meni je sasvim normalno. Stisnem joj ruku – iz saosećanja, iscrpljenosti ili očaja, ne znam. Ruka bez kože, ali ipak je ruka. Osetio sam ko je, valjda je trebalo da se pretvori u prah i pepeo da bih osetio kako sam je povredio nekada davno. Plavokosi dečak sa moje leve strane, šapuće: zbogom i volim te, crtajući prstima po vazduhu. On se smeška; sumnjam da mu njegova porodica priča viceve u vremenu u kome živimo, ali nikad se ne zna. Ne poznajem ga. On je najsmešniji dečak u školi, klovn rezreda dok su mu mama i tata govorili da nije prilično duhovit – i njemu stisnem ruku. Kad me pogledao, video sam sebe. Da, mali ja koji me gleda sa nadom da ću dočekati ono zbog čega sam tu. Dao mi je balon, ušao kroz vrata, i tek tada sam primetio da svaka brava ima krvave otiske prstiju nakon što je neko otvori, a svaka sledeća čistija nego pre kada se zatvori. Tri godine u trčanju, glasao sam za sebe, najverovatnije da budem imenovan pesničkim laureatom našeg grada.

Naravno, pišem pesme u mojoj glavi samo u slučaju da doživim da vidim još jedan prazan beli ekran. Još jedna čežnja kursora da se oslobodi; još jedna vrhunska slika, uzdah, zavijanje, još jedan uzdah: snovi nikad ne umiru, čak i kada ti smrt savija kičmu, čak i kada šapuće ništavilo. Hodnik sada zvuči kao set ratnog filma: brza paljba, razbijanje stakla, stopala udaraju o pod, ljudi vrište. Prilično sam siguran da znam ko je započeo: otpadnik, “usamljeni vuk”- ako gledate vesti, znaćete da u svakoj ustanovi ima po jedan koji ne može podneti da sedi na jednom mestu. I na trenutak razmišljam da skočim sa stolice, na njegova leđa, borba za pištolj, da ga uzmem iz njegovih ruku i spasim ljude. Uvek sam idolizovao heroje, vojnik koji korača ispred metka da spasi svog prijatelja, oficir koji nosi svog vojnika iz vode na sigurno, kroz zapetljanu gustinu džungle, zaglušujuće eksplozije svuda okolo.

Moj metod bi bio da ga udarim samo jednom, pesnicom, pitam ga da li želi da pukne nekoliko puta u zid, a onda, uz dobru hranu i vino, pročitao bih mu neke svoje najbolje pesme o humanosti, u nastojanju da se ispuni praznina u njegovom srcu. Pretvorio bi se u med pred mojim očima, predao sebe vlastima, I ustanova bi postavila statuu u moju čast. Ali ovo nije film, niti sam obučeni borac. Nismo ni u jednoj džungli, niti počinjemo građanski rat. Ovo je moja čekaonica, osmišljena da poverujem u sve što mi daju, samo da me testiraju, da vide da li ću biti heroj ili kukavica. Zašto se onda osećam tako kukavički, a nije mi razumno što sedim smireno i posmatram haos? Naglavačke, zatvorenih očiju, mišići su mi stegnuti, voljno dopuštajući mom telu da se preobrazi u krpu, kantu, policu, sve što je nehumano će poslužiti, baš kao i dečak u knjizi koju sam jednom pročitao, koji bi mogao, sa dovoljno koncentracije, postati komad nameštaja. Dao bih sve da posle ove halucinacije moje mesto zauzme neko drugi, cela nacija, da ovo nije ratna zona, samo jedna obična čekaonica gde moje telo nije odbačeno u toliko prelomljenih sećanja kao što imam običaj da razmišljam o Aristotelovoj „Poetici.“

Mislim da sam do sada izračunao oko dve desetine eksplozija unutra, pet vrata otvorena (ili naglo zatvorena), a sada računam odjeke koraka napolju, van ovog skrovišta pretvorenog u bunilo, klackalica borbenih potpetica na pločicama hodnika, mrki metalni odjeci, kao da su projektovani na zvučniku: jedan, dva, tri, četiri, pet: ova vrata se ne zaključavaju iznutra. Pa kako da se sakrijem? Da li ste ikada želeli da vam otvore mozak, da zavire ispod svih tih nabora? Da vam neko da potpuni pregled onoga što je unutra: Talamus, simetrična struktura koja prenosi senzorne informacije u mozak; Amigdala, uključena u pamćenje, emocije i strah (moje su sigurno preopterećene).

Sve ovo je zapravo tehnički i veoma dosadno, ali kada bih mogao smisliti naučno istraživanje i izmisliti način da prođem metkom kroz najmanje bezopasan put kroz mozak, ko bi pucao u njega? I onda sam počeo razmišljati da li sam u čekaonici bolnice, nekog privatnog instituta za istraživanje, ili možda je ovo sanatorijum za one poput mene? Da li su sve ovo osmislili na način da me nateraju da potpuno poludim, ovakav, već lud i svoj? Ali što više razmišljam i kreiram scenario, sve više primećujem da scenario oživljava oko mene, i da se ovo sve već dešava, sa ljudima u drugačijim telima, i da sve ono što je savršeno vizuelno napravljeno dolazi iz moje podsvesti, a sve pogrešno i nerazumljivo već postoji, diše, guta me, obuzima. I nikada nije bilo pogrešno, već surovo realno. Jer, ovo je moja privatna čekaonica. A kada na mene dođe red, znaću šta me čeka iza mojih vrata.

error: