Rekonstruišemo sećanje, jedno po jedno, prisećajući se mirisa, dodira, boja, načina na koji nas je sve to navelo da se osećamo i tada shvatimo da jedno sećanje ne može biti jedno. U njemu su bezbroj drugih, svi oni fragmenti kadrova kratkometražnog filma u našoj glavi, gde mozak svojom fascinantnom sposobnošću prikuplja, povezuje i stvara mozaike dugih impresija koje se zapravo pojavljuju na milisekund. I one su osnova jednog sećanja. Podrazumevano, one su osnova nas samih. I ovo nije samo metafizička vrsta poetike. Ne može biti. Razmišljajući o tome dolazimo do zaključka da svako iskustvo koje proizilazi iz senzora našeg uma pokreće promene u molekulima neurona i preoblikuje način na koji se oni povezuju, što znači da je naš mozak bukvalno napravljen od sećanja, a uspomene ga stalno obnavljaju. A to je, ponovo, temelj nas samih, svega što je u nama, svega što upotpunjuje naše misli. Neprekidan proces, neobjašnjiv tok sećanja i prisećanja na ono što nas pokreće ili sputava.
A definicija sećanja je teška koliko i definicija vremena. Vreme koje ih stvara. Ono što je unikatno je da svako sećanje može da se poveže sa sasvim drugačijem sećanjem iz sasvim drugačije dimenzije, svako na svoj način posebno, stvarajući nam zbrku i haos, ali takođe i pogled iz druge perspektive na nešto što smo nekada namerno ili nenamerno zakopali ili izgubili u moru memorija. A u njemu je mreža koju čine te specifične konekcije, sinapse, koje mogu biti prilagođene jačim ili slabijim signalima uma. Ali, bila bi greška reći da su molekuli i sinapse koje kontrolišu zapravo sećanja. Jer sve je to sistem. Sistem koji nam omogućava da znamo da smo ljudi, da nas čini nešto više od opipljivog, od vidljivog i jednostavnog. Omogućava nam da integrišemo nešto iz prošlosti i u svoju budućnost i odgovorimo na nove izazove, stvarajući uspomene u sadašnjosti. Čak i ona prva najdragocenija ljudska sećanja počinju granularnom skalom, i teško ih je rasporediti u mislima, naći određen početak svakog sećanja. Jer ne sastoji se od jednog, zar ne? Misao u zamisli, uspomena preko uspomene, i kontekst nečega što ne možemo dodirnuti, ali nas čini da se osetimo srećnije i smirenije, sa potrebom da utonemo u taj svet razbacanih uspomena i predamo se beskonačnom broju kaskada. Očigledno je da nijedno sećanje ne može nastati samo od sebe, niti postojati.
Mozak razbija iskustvo u više vremenskih iskustava istovremeno, kao što je zvuk rastavljen na različite frekvencije koje se sudaraju u prostoru, istovremeno. Individualna sećanja postoje u više vremenskih prozora različitih dužina koji uključuju svaki fragment memorije nevidiljiv na skali na kojoj doživljavate određen događaj koji pamtite. A šta ćemo sa onim sećanjima koja ne mogu stajati sama, zavisna od drugih koja ih prate? Ne možemo ništa, a ne bismo trebali ni izazivati ih. Ona su tu da nas podsećaju da sve što zapamtimo takođe možemo potisnuti, ali ne i umaći tome. Ona koja nas bole, probadaju i muče, ona koja preferiraju da se pojave kada nam najmanje trebaju. Ona su naša mračna soba, a mi, ljudi, obešeni na koncima koje sećanja drže. Uvek nas drže. Sa tendencijom da razmišljamo i više nego što moramo, izazovemo ih da se premotavaju u našoj glavi, iznova i iznova. I gužvamo filmsku traku, i palimo je, i lomimo, ali neuništiva je.
I pulsira nam glava, prepuna sećanja i molekula koji pokušavaju da kontrolišu konekcije raznih sećanja, i pretražujemo svoj um uporno tražeći skladište svih tih sećanja, samo da bismo došli do saznanja da ne postoji mesto koje ih sadrži. Zato što smo mi sopstvena sećanja, sastavljena od nas samih i onoga što pamtimo, što zaboravljamo, onoga što prikupljamo, stvarajući mozaike, stvarajući lavirinte. Vezani sopstvenim mislima, razapeti između njih. Mi jesmo svoja sećanja, i ona su mi. Neobjašnjivo, nedefinisano, u svakoj teoriji izgubljeni sadržaj, ali osnova onoga što jesmo i od trenutaka od kojih smo sastavljeni. Trenutaka bez kojih ne bismo bili ljudi, i bez kojih sećanja ne bi bila u stanju da naprave ljude od nas.