Povrediću je u ovom novom masakru;
ponovo će biti margina,
spuštajući se niz oštricu bodeža.
Zato što su joj krila suviše mala,
krila su joj previše krhka,
da bi odletela tamo gde želi.
Ali želja da ih odsečem mi dopušta da je spasim,
oči obojene pogledom koji je razara,
moji krikovi su previše tihi,
moj vrisak je jednostavno ućutkan
onim što vidim na njenim leđima,
previše me plaši da bih joj odsekao krila.
Postoji li razlog,
ili je ovo samo izdaja?
Uhvatila me je u lutanju,
u preispitivanju svoje dijagnoze,
u ovom masovnom postskriptumu mog ludila.
Pitala je:
„Zašto si popeo anđele tako visoko,
iznad postojanja,
i ostavio sve đavole na zemlji,
usamljene i zaljubljene?„
Kao da me je okrivila za njen pad,
i sada sam ovde da se suočim sa svime.
Postoji li razlog
ili samo izdaja?
Kontradikcije u njenim molitvama bruše dijamante
od otrovnih i zamršenih ivica razuma,
sve za izdajnika kojem je povređivanje zavisnost.
Ali postoji li razlog
ili samo izdaja?
Šta je ostalo
kada ništa ne ide u pravom smeru,
a krivine su jedine koje izgledaju ispravno?
Krugovi pakla su tesni,
struja se probija kroz moju savest,
i predugo traje.
Rekao bih joj šta osećam,
ali njena krila su postajala još slabija.
Dok se borim da ne naoštrim bodež
kojim sam prvi put unakazio anatomiju njenog tela.
Previše je slaba,
vezana za svoja krila,
da bi ih sama isekla.
To sam morao biti ja,
krivac, zločinac, još jedan pali anđeo
kojeg je prozreo pravi,
uvek znajući da sam kukavica koja se plaši da oseća.
Ali to mora biti sada,
upravo sada,
kasnije nije opcija,
jer je sada apokalipsa,
početak njene reinkranacije,
završetak njenog zarobljeništva u meni.
Oslobađanje iz okova,
puštanje mog otrova.
Njihala se, s jedne strane na drugu,
neodlučna, neistrajna.
Izgleda da je sve što je ostalo put pravo,
jer je put levo od sebe oduvek bio pogrešan.
Nije dobila odgovore na svoja pitanja.
Lagao bih kada bih rekao
da joj približno mogu dati zaključak.
Gledala me je u oči,
slomljene i ničije,
gutala je reči,
čvrsto stajala na nogama i odbijala da se pomeri,
čekala je da joj dam znak,
da joj dam nešto da joj dokažem da želim da osećam.
Ali to mora biti sada, upravo sada,
kasnije nije opcija
jer je sada apokalipsa.
Pa zašto onda pokušati da ispravimo ovo
kada su nas upravo greške dovele ovde?
I u pravu je, njena krila su sve što je ostalo od nas,
i ovog puta sam ja u pravu,
bez obzira na moju sebičnost,
na potrebu da me voli neko tako čist, tako iskren.
Mora biti sada, upravo sada,
kasnije nije opcija,
kasnije će joj krila biti jača,
kada se okrenem i ponovo odem.
Oseća i ona, možda,
oluju na koži, posle toliko vremena,
kao ožiljak koji se ponovo otvara
tamo gde je nebo odavno iscrpljeno.
A ja osećam da, onog trenutka
kada sam ukaljao njenu čistoću,
zašio joj krila od moje prljave savesti i grehova,
da sam nakon toga prognan,
da će ostati žar palog anđela na pragu njene kuće.
Iznenada sam se pojavio kao prerušeni prosjak,
da joj ukradem ta ista krila.
Ali njena duša se kotrlja prema ponoru.
Pregazila me je razbijenim lažima,
olujom koju je tako dugo nosila u sebi,
pa smo postali dve prazne školjke
koje se poklapaju da popune vidljive rupe,
sa kricima osovina koji su se iznenada
slomili kao dve obećane ljubavi.
Spreman sam.
Za najteži pokret bodežom ikada,
u katedrali naše prošlosti koja je postala ruševina
kada se naše nebo otvorilo,
i da teška, teška odluka pada preko moje ruke
do njenih leđa i do konačnog kraja.
Odsekao sam ih, zavezanih očiju.
Opet je mulj, opet je prašina,
krvavi pejzaž nekadašnje boli.
Ponovo sam je povredio,
ali ovaj masakr je bio neophodan.
Spasiću je, konačno,
iako neće shvatiti to još dugo.
Opet je njeno srce bačeno
u dubine bez ijednog krika,
još jednom među bezbroj
zarobljenika koji su preživeli isti horor.
Beskorisno je zavijati.
Iz ovih mutnih voda zveri zaborava
poput mene nikada ne piju.
