• Ambis misli

    Iskompleksiranost

    Najvažnije je da shvatite da su ljudi iskompleksirani, mali i bedni i da naspram onih koji nemaju kompleks niže vrednosti padaju u senku i zaborav. Tako da, pre no što briznete u plač, razmislite o sopstvenoj vrednosti i uporedite sebe sa tim istim ljudima. Ako ste slični iskompleksiranim minijaturama, zajedno tonete i padate u zaborav.

  • Proza

    Snovi nikad ne umiru

    Nikad nisam shvatao da tama sadrži haos dok nisam otvorio oči u njoj. Našao sam sebe okružen sveže ofarbanim zidovima u belo, sa leve i desne strane plastične zelene stolice, svilene zavese, a sva vrata su bila identična. Ono što mi je paralo uši bili su glasovi visoke frekvencije ljudi i mašine koje rade nesinhronizovano. Ali zelenu boju stolica nisam mogao smisliti. Uvek sam se pitao koja boja asocira na nemir, a zelena to sigurno nije bila. Kad bih trepnuo dva puta, nijansa bi postajala tamnija, ali opet je to bila zelena. Da li sam ludak koji može kontrolisati promene, ili su promene preuzele boje da mi odvrate pažnju od…

  • Proza

    Izgledaš predivno tako izgubljeno

    Izgledaš predivno tako izgubljeno, sa slušalicama u ušima i rukama u džepovima, tako da ti ništa ne remeti mir. Nemirne kose, zatvorenih očiju posmatraš svet, onaj u sebi, onaj zabranjen onome spolja. Bez pametnog telefona koji te svakako neće učiniti pametnijom, sa isključenim zvukom, ne želiš bilo kakvo ometanje. Prolaziš pored mene dok sedim na trotoaru. Smešim se. Ali ti to ne primećuješ, izgubljena si. Predivno izgubljena. I posmatram te, dugo razmišljam o čemu bi mogla da razmišljaš u tom trenutku. Šta je to što ti predstavlja problem? Šta te zapravo muči? Da li je to možda neka osoba koja te povredila ili samu sebe probadaš mislima? Ja sam tu…

  • Poezija

    Pokidaću kožu prstima punim stranih tela ispod noktiju

    Pokidaću kožu prljavim prstima punim stranih tela ispod noktiju. Razvlači se kao elastin, ubeđena da su moje šuplje kosti njen dom. Njeni slojevi su puni tragova, puni krvi. Kopam dlanovima, zarivam nokte što dublje u nju, bespomoćno. Svakog dana. Tu je. Sve više ubeđena da sam baš ja pravi za nju. Da je moje meso njeno meso. Da smo jedno. A ja znam da nismo. Svaki put kad pogledam u ogledalo, svaki put kad osetim vodu, svaki put kad obučem košulju, ja znam da nismo jedno. Ponekad ne znam da li moja koža nije moja ili ja nisam njen. Svakog dana se opipavam, ali me ona štiti. Ne da mi…

  • Poezija

    Skeleti rasuti po tepihu

    Pitaš mene šta da radiš sa svom tom ljubavlju; Popij je, progutaj, a onda ispovraćaj, samo ne prljaj tepih na kome leže moji omiljeni skeleti. A šta da radiš sa svim tim željama? Samo ih iskašljaj, da ih možeš ponovo popiti. Kako možeš pitati mene? Sve što sam naučio je kako se braniti od drugih, ali ne i kako da ih pustim. Uvek ću biti pola prisutan, pola živ, sebično čuvajući nekog pored sebe. Osećam toliko, a opet ne dobijam ništa od toga. Ne. Samo nastavi da jedeš tu ljubav. Progutaj je. Uvuci se u moje slepoočnice. Nikad im ne dozvoli da saznaju da sam gonjen mislima koje sam proterao.…

  • Poezija

    Ono što je (ne)moguće

    I tvoja ljubav je postala strani jezik za mene koji volim da slušam, ali ga ne razumem. Od tvoje omiljene muzike, koja se nalazila na prašnjavom ormaru, prisećam se kako si jedva nalazila te ploče, zamenu za mir koji si tražila. Jedva sam te našao prelazeći prašnjave puteve i nailazeći na neočekivana skretanja. Ranije, svađe su nas spajale. Često su nam pomagale da se razumemo, da pokažemo skrivene strane strahova i tajne. Sada, svađe donose samo tišinu – nepodnošljivu i neprekidnu. Pokazivajući više strana nas, kakvi smo bili i kakvi nismo. Baš tako, kao u stara vremena, ali ne izgledamo tako dobro. Kako nešto može biti zadivljujuće u vezi nas…

  • Proza

    Duhovi ne dolaze uvek u ljudskom obliku

    Znaš onaj osećaj hladnoće i mrtvila oko tvoga vrata koji ti se neočekivano prikrade krišom, uvek iza leđa, uvek za strepnju bliže? Kad ti se koža naježi na trenutak ili dva? Osećaš ga i sada. Uvek šapuće, uvek vreba. Ali kada dođe, zgrabi te za vrat i natera da vrisneš ono što se nikada ne usuđuješ izgovoriti. Kakva je to moć koju daješ telu bez lica, rukama bez kostiju, koži bez sloja, dahu bez života? Kome se to predaješ kada pomisliš da su to ruke duhova koji imaju zloćudne misli, zlobne namere? A onda se zapitaš čemu se to dobrovoljno daješ dok negiraš da je tako. Da li su to…

  • Poezija

    Uvek u centru pažnje, posvećena sebi

    Porede te sa karikaturom. Sa bludnicom koja oblači mrak kao čipku skrivenu ispod haljine. Ne mogu te podneti, ne mogu te razumeti. Oni kojima je tvoja pojava previše. Zanosna i gorda. Posvećena sebi. Uvek u centru pažnje. Nikad ne davajući je. Neodoljiva i pričljiva. Konstantno prisutna. Čak i kad napustiš prostoriju. Ali ne mogu te gledati kao umetnost oni koji ne vide ružnu stranu tebe. Razumljivo je. Umetnost ne treba biti savršena. A nekako, ti to svima jesi. Hvataš trepavicama svakog ko te zamisli golu, poznaješ svaki pogled. Kad tad odglumiš romantičnog sanjara, samo da osvojiš takve. I uvek imaš odgovor na sve. Izrađena od tulipana i šećera, mirišeš na…