• Poezija

    Ako je vidiš, pozdravi je

    Ako je vidiš, pozdravi je, ostavila me je prošle jeseni u parku, na klupici – nisam ni pomislio da je vratim. Ako pita kako sam, reci joj da sam dobro. Možda će te pitati da li sam je zaboravio, reci joj da jesam, odavno. Ako je vidiš, pozdravi je. Ljubav među nama se brzo desila, kao da smo bili samo privremeni ljubavnici. Viđali smo se svakog dana, ali smo se krili od samih sebe. Nismo želeli da pokažemo slabost i onda je slabost uništila sve. Ako je vidiš, pozdravi je. Priđi joj i zagrli je, poslednji put za mene. Ali neka bude kratko, ne voli duge zagrljaje – čine je…

  • Poezija

    Ne vuci me za jezik

    Ne vuci me za jezik, jer neću da ti kažem ono što želiš da čuješ. Nemoj da misliš da imaš tu moć da me uhvatiš kad sam slaba i iskoristiš to u svoje svrhe. Nećeš uspeti da me pridobiješ, nećeš čuti to što ti treba – neću ti rečima podići ego, već ću ga tišinom ubiti. Poseći će te konopac kojim držiš moje reči sa strahom da ih ne poređam ispred tebe, jer nećeš umeti da pređeš preko njih. Ne vuci me za jezik, jer će moj prag tolerancije nestati. Ja neću biti ta koja će te obasipati rečima koje žudiš da čuješ ceo život. Ne, za mene nisi vredan,…

  • Poezija

    Između naših klatana straha, ljuljali smo se – rame uz rame, telo uz telo

    Držali smo se za ruke. Preko svih prostora, preko hipotetičkih dimenzija, sudarajući se bez dodira. Neobična pojava ekspresionizma dvoje ljudi, kao suprotnost prefinjenoj individualističkoj umetnosti. Bili smo odsečeni, ali zajedno. Udarajući jedno u drugo, uvek tako blizu, uvek tako bliski. Između naših klatana straha, ljuljali smo se u jednom. Rame uz rame. Telo uz telo. A između nas metalni univerzumi umesto ljudskih duša. Oscilirali smo, od nerazumevanja do potpune otuđenosti, srazmerni ravnoteži, nalik onima koji su se klatili deleći nas na pogrešno i drugačije, pokušavajući da izračunaju ubrzanje kojim nas razdvajaju. Ostavila si mi hvatač snova na jastuku unutar tog straha jednom. Nisi bila sigurna šta da radiš s njim,…

  • Poezija

    Violina

    Ovog puta sam uspeo da pročitam njene misli, laganim pokretima prstima sam je uzeo u svoje ruke. „Sviraj na meni… dok ti prsti ne prokrvare„ Poznajem je vrlo dobro, znam njene slabe tačke; ima ih četiri, čista kvinta. Ja sam Lutier, poznajem je najbolje. Uhvatio sam je za vrat, levom rukom sam je upoznao sa svojim dodirom i prstima; njen vrat se naježio, a telo postepeno pomeralo. U istom ritmu smo se kretali, desna ruka je određena za kvalitet njenog tona, imam svoje načine da je izazovem; martele, detaše, sotije, spikato… Naštimao sam je, sve bržim pokretima ruku sam joj pokazao svoje iskustvo, znala je da može da mi veruje.…