• Proza

    Prazan ram u muzeju umetnosti

    Da li se sećaš onog (be)smislenog dana? Napravio sam budalu od sebe u muzeju umetnosti stojeći u praznom ramu, pokušavajući da izgledam intelektualno. Gledala si me, sigurno misleći: „Lud ili izgubljen?„. I nisi se nasmejala meni, već slici pored. Krenuo sam kući u slepom besu, razmišljajući: „Umetnost je glupa i sama sebi se ruga„. Napravio sam još jednu sliku u svojoj glavi, posvećenu tvom potpunom neznanju moje neistražene veličanstvenosti. I znam da mrziš muziku koju slušam (ne možeš da podneseš krikove i gestikulaciju ljudi u transu), a meni je svejedno kada pustiš baladu koja te podseća na detinjstvo. Ali ne mogu da pomognem sebi, a da te ne povezujem sa…

  • Proza

    Izgledaš predivno tako izgubljeno

    Izgledaš predivno tako izgubljeno, sa slušalicama u ušima i rukama u džepovima, tako da ti ništa ne remeti mir. Nemirne kose, zatvorenih očiju posmatraš svet, onaj u sebi, onaj zabranjen onome spolja. Bez pametnog telefona koji te svakako neće učiniti pametnijom, sa isključenim zvukom, ne želiš bilo kakvo ometanje. Prolaziš pored mene dok sedim na trotoaru. Smešim se. Ali ti to ne primećuješ, izgubljena si. Predivno izgubljena. I posmatram te, dugo razmišljam o čemu bi mogla da razmišljaš u tom trenutku. Šta je to što ti predstavlja problem? Šta te zapravo muči? Da li je to možda neka osoba koja te povredila ili samu sebe probadaš mislima? Ja sam tu…

  • Proza

    Dobro je što ćutim

    Ne zaslužuješ da osetiš sve ono na šta su moje kosti navikle. Otupele, slomljene, prazne, krhke. Ne mogu dopustiti da te ubije smrt u meni. Da te grize i truje moja podsvest, da te proganja ono što je mene deformisalo.