Tamara Stamenković
  • Već su mrtve, ali one to ne znaju – jer su žive samo kad pripadaju

    Ponekad čujem samo eho onoga što sam nameravao da napišem. Krik iz pustoši koju ostavljam za sobom kad nemam više šta da dam. I krik se pretvori u eho, ubrzo nestaje u daljini. I ne mogu zaustaviti tišinu nakon, jer samo tišina pokreće moje ćutanje. Zaista je neobično što sam prihvaćen mnogo bolje onda kada…

  • Prazan ram u muzeju umetnosti

    Da li se sećaš onog (be)smislenog dana? Napravio sam budalu od sebe u muzeju umetnosti stojeći u praznom ramu, pokušavajući da izgledam intelektualno. Gledala si me, sigurno misleći: „Lud ili izgubljen?„. I nisi se nasmejala meni, već slici pored. Krenuo sam kući u slepom besu, razmišljajući: „Umetnost je glupa i sama sebi se ruga„. Napravio…

  • Ne vuci me za jezik

    Ne vuci me za jezik, jer neću da ti kažem ono što želiš da čuješ. Nemoj da misliš da imaš tu moć da me uhvatiš kad sam slaba i iskoristiš to u svoje svrhe. Nećeš uspeti da me pridobiješ, nećeš čuti to što ti treba – neću ti rečima podići ego, već ću ga tišinom…

  • Kida te što je prva iskidala tebe

    I dok je skupljaš kao gomilu ruža i gubiš se u njenim laticama pre nego što se oslobode i lagano padnu na zemlju, ona nije više ruža.

  • Rastojanje

    Da li su naši molekuli vibrirali na istoj frekvenciji u prethodnim životnim vekovima? Da li smo bili prijatelji, ljubavnici, stranci?

  • Pogrešno vreme

    Teško je poverovati da postoji pogrešno vreme za prave ljude.

  • Vidimo se sledećeg petka

    I odzvanjaju ti sopstvene reči odbacivanja svega što osećaš dok joj rukama zatvaraš usta da ne govori sve ono što zna da želiš da čuješ.