• Poezija

    Da li se usuđujem da te ovekovečim?

    Da li se usuđujem da te učinim besmrtnom? Ako pretvorim svaku osobu koju sam voleo u mastilo, neću imati vremena da izmislim nove planete. Ako ne izmislim nove planete, neću imati koga da odvedem tamo. Kidaću klišeje u prolazu, cvet po cvet, moje metafore za samo jedan iskren osećaj, skupljaću ih večno, jer na tren me čine živim. Pisaću njihova imena crnom bojom na zadnjoj stranici knjige, i onda ću ih tretirati poput presovanog cveća koje me uvek privlačilo pored puteva promiskuiteta. I kupovaću vreme kidajući ih iz zemlje dok se ne usudim da tebe učinim besmrtnom. Na ovaj način jasno vidim ponovljene zločine protiv zdravog razuma, trezvenost u pijanom…

  • Poezija

    Ne možete izgubiti ono što nikada niste posedovali

    Kuća bez posetilaca, život bez prethodne najave, nevidljiv među zabludama i šamarima, tiho jeca iza svojih zidova, iako me steže i guši. Boca koja pluta prljavim vodama, bez pisma, bez potpisa, nema kome otići. Ta kuća je skelet, ta kuća sam ja. I skelet ima dušu. Za neke od nas, ako budemo imali sreće, nikad nam neće ponestati vedrih dana bez brige u kući prepunoj smeha. Za druge, život je slagalica nepotpunih trenutaka, previše potrošenih, nezapaženih i zaboravljenih, iza struktura koje ne govore, jer reči su preteške za izgovoriti. Da li sam sebičan zbog želje da budem slobodan, da budem svoj iako je postava pocepana, a ispod nje samolepljive kosti…

  • Poezija

    Verujem da mogu ispočetka skrojiti svoj početak

    Dajem stvarnosti šansu, ali ne srljam slepo u njene odaje, ne padam lako na svaki šum kao kad sam bio dete. Predajem se svetu koji širi ruke da me zagrli ili smrska, rizikujem. Čučnem samo da provirim kroz posekotinu na desnom dlanu, da podsetim sebe kako sam krvario da zaštitim ono što je moje. I sećam se da zaboravljam, jer lakše je pritisnuti palčevima kapke nego pustiti da se izlije bol i potopi te. Ali dajem šansu zidovima koji me smanjuju čim izgovorim naglas tajne koje čuvam od sebe, rizikujem. Možda naprave prostora da provučem kroz njih ovo telo koje ljudi vide danas, a zaborave već sutra na šta ih…

  • Poezija

    Čovek koji se nerado naziva istim

    Udovolji mi, pobedi me. Ovog puta predajem svoje kosti, udovolji mi, rastavi ih na pola, pa ih smrskaj. Okusi moj gubitak, iako to možda ne zaslužujem, ali danas je takav dan, a ja živim od noći. Ne znam za načine discipline, ne poštujem ih, ne povinujem se kičmi od pravila i redosleda, već lomim svoju da ne nosim tuđe greške. Meni je poznata samo digresija od onoga što moja slabašna emocija diktira. Zato odstupam. Zato ti dajem dozvolu da iskoristiš ovaj dan, u varijaciji mojih noći. Izvoli. Ne umem da ti objasnim svoje srce, jer nisam čovek od emocija, ja sam čovek koji se nerado naziva istim. Ali daću ti…

  • Poezija

    Rascepljeni na pre i posle naših poriva

    U očaju lažemo, zavaravamo senzibilitet, pošteno gubimo, blefiramo samo postojanje u tami koja nas okružuje kao da nas guta očima sa skalpelom koji visi na donjim kapcima. Prostor između nas mogao bi biti jedna soba, jedan kontinent, koji izgleda kao da zeva, rascepljen na pre i posle naših poriva da ispunimo moreuze mozaikom od stakla, tu gde bi se beskonačnost rastvarala, i ništa ispod nas ili iznad nas ne bi postojalo, sem osećaja pada, bez kraja, u praznini bez zvezda koje bi osvetljavale paučinu u kojoj se ti i ja držimo za uzdah ili dva. To je vezivanje tebe i mene koje daje slepom vremenu i boju i vid, i…

  • Poezija

    Postaću kap u tvom oku

    Postaću kap u tvom oku, koja će skliznuti s vremena na vreme niz tvoj obraz, ali neće pasti niz njega. Obrisaćeš me, sklonićeš me sa sebe, sa ubeđenjem da je gotovo. Ali, tu tek počinje… Biću odraz tvog pogleda u ogledalu kad me tražiš nazad. Biću ti trn u oku, ali ne kao pretnja – već kao uspomena. Živeću unutar tvog oka, kao gorka suza. Skliznuću s vremena na vreme i svaki put kad me obrišeš pre nego da padnem, znaću da te još bolim. Svaki put kad besno brišeš uspomene – znaću da ti još uvek znače. Plivaću u tvojim vodama, u svemu što te muči i ne da…

  • Poezija

    Pokidaću kožu prstima punim stranih tela ispod noktiju

    Pokidaću kožu prljavim prstima punim stranih tela ispod noktiju. Razvlači se kao elastin, ubeđena da su moje šuplje kosti njen dom. Njeni slojevi su puni tragova, puni krvi. Kopam dlanovima, zarivam nokte što dublje u nju, bespomoćno. Svakog dana. Tu je. Sve više ubeđena da sam baš ja pravi za nju. Da je moje meso njeno meso. Da smo jedno. A ja znam da nismo. Svaki put kad pogledam u ogledalo, svaki put kad osetim vodu, svaki put kad obučem košulju, ja znam da nismo jedno. Ponekad ne znam da li moja koža nije moja ili ja nisam njen. Svakog dana se opipavam, ali me ona štiti. Ne da mi…

  • Poezija

    Ono što je (ne)moguće

    I tvoja ljubav je postala strani jezik za mene koji volim da slušam, ali ga ne razumem. Od tvoje omiljene muzike, koja se nalazila na prašnjavom ormaru, prisećam se kako si jedva nalazila te ploče, zamenu za mir koji si tražila. Jedva sam te našao prelazeći prašnjave puteve i nailazeći na neočekivana skretanja. Ranije, svađe su nas spajale. Često su nam pomagale da se razumemo, da pokažemo skrivene strane strahova i tajne. Sada, svađe donose samo tišinu – nepodnošljivu i neprekidnu. Pokazivajući više strana nas, kakvi smo bili i kakvi nismo. Baš tako, kao u stara vremena, ali ne izgledamo tako dobro. Kako nešto može biti zadivljujuće u vezi nas…