• Proza

    Prazan ram u muzeju umetnosti

    Da li se sećaš onog (be)smislenog dana? Napravio sam budalu od sebe u muzeju umetnosti stojeći u praznom ramu, pokušavajući da izgledam intelektualno. Gledala si me, sigurno misleći: „Lud ili izgubljen?„. I nisi se nasmejala meni, već slici pored. Krenuo sam kući u slepom besu, razmišljajući: „Umetnost je glupa i sama sebi se ruga„. Napravio sam još jednu sliku u svojoj glavi, posvećenu tvom potpunom neznanju moje neistražene veličanstvenosti. I znam da mrziš muziku koju slušam (ne možeš da podneseš krikove i gestikulaciju ljudi u transu), a meni je svejedno kada pustiš baladu koja te podseća na detinjstvo. Ali ne mogu da pomognem sebi, a da te ne povezujem sa…

  • Poezija

    Ne možete izgubiti ono što nikada niste posedovali

    Kuća bez posetilaca, život bez prethodne najave, nevidljiv među zabludama i šamarima, tiho jeca iza svojih zidova, iako me steže i guši. Boca koja pluta prljavim vodama, bez pisma, bez potpisa, nema kome otići. Ta kuća je skelet, ta kuća sam ja. I skelet ima dušu. Za neke od nas, ako budemo imali sreće, nikad nam neće ponestati vedrih dana bez brige u kući prepunoj smeha. Za druge, život je slagalica nepotpunih trenutaka, previše potrošenih, nezapaženih i zaboravljenih, iza struktura koje ne govore, jer reči su preteške za izgovoriti. Da li sam sebičan zbog želje da budem slobodan, da budem svoj iako je postava pocepana, a ispod nje samolepljive kosti…

  • Poezija

    Verujem da mogu ispočetka skrojiti svoj početak

    Dajem stvarnosti šansu, ali ne srljam slepo u njene odaje, ne padam lako na svaki šum kao kad sam bio dete. Predajem se svetu koji širi ruke da me zagrli ili smrska, rizikujem. Čučnem samo da provirim kroz posekotinu na desnom dlanu, da podsetim sebe kako sam krvario da zaštitim ono što je moje. I sećam se da zaboravljam, jer lakše je pritisnuti palčevima kapke nego pustiti da se izlije bol i potopi te. Ali dajem šansu zidovima koji me smanjuju čim izgovorim naglas tajne koje čuvam od sebe, rizikujem. Možda naprave prostora da provučem kroz njih ovo telo koje ljudi vide danas, a zaborave već sutra na šta ih…

  • Proza

    Ako prodate dušu, postaćete vino na Đavoljim usnama

    Kažu, ako prodate dušu, postaćete vino na Đavoljim usnama, gorko, a slatko, otrovno, gusto. Kažu, ako sklopite taj pakt na raskrsnici, u petak u ponoć, sa senkom krvave šupljine, bićete nadareni, prokleti, ne znam. Providnost teče od ugriza na mom vratu od bisernih očnjaka, a ja zauzvrat klizim na njegovom presečenom zglobu. Sečemo se da bismo se ponovo uklopili u oblik dvojice ljubavnika koji dele jedno srce. Moja tama i ja smo upleteni u četverouglastu crnu rupu koja pumpa krv. Moja prva ambicija je bila izvorni greh, kada sam vrištala kako je inovacija mogla ubiti svetinju – žene mogu biti svete, žene mogu imati jednaku svetu hrabrost kao muškarci, ali…

  • Poezija

    Ako je vidiš, pozdravi je

    Ako je vidiš, pozdravi je, ostavila me je prošle jeseni u parku, na klupici – nisam ni pomislio da je vratim. Ako pita kako sam, reci joj da sam dobro. Možda će te pitati da li sam je zaboravio, reci joj da jesam, odavno. Ako je vidiš, pozdravi je. Ljubav među nama se brzo desila, kao da smo bili samo privremeni ljubavnici. Viđali smo se svakog dana, ali smo se krili od samih sebe. Nismo želeli da pokažemo slabost i onda je slabost uništila sve. Ako je vidiš, pozdravi je. Priđi joj i zagrli je, poslednji put za mene. Ali neka bude kratko, ne voli duge zagrljaje – čine je…

  • Proza

    Snovi nikad ne umiru

    Nikad nisam shvatao da tama sadrži haos dok nisam otvorio oči u njoj. Našao sam sebe okružen sveže ofarbanim zidovima u belo, sa leve i desne strane plastične zelene stolice, svilene zavese, a sva vrata su bila identična. Ono što mi je paralo uši bili su glasovi visoke frekvencije ljudi i mašine koje rade nesinhronizovano. Ali zelenu boju stolica nisam mogao smisliti. Uvek sam se pitao koja boja asocira na nemir, a zelena to sigurno nije bila. Kad bih trepnuo dva puta, nijansa bi postajala tamnija, ali opet je to bila zelena. Da li sam ludak koji može kontrolisati promene, ili su promene preuzele boje da mi odvrate pažnju od…

  • Proza

    Izgledaš predivno tako izgubljeno

    Izgledaš predivno tako izgubljeno, sa slušalicama u ušima i rukama u džepovima, tako da ti ništa ne remeti mir. Nemirne kose, zatvorenih očiju posmatraš svet, onaj u sebi, onaj zabranjen onome spolja. Bez pametnog telefona koji te svakako neće učiniti pametnijom, sa isključenim zvukom, ne želiš bilo kakvo ometanje. Prolaziš pored mene dok sedim na trotoaru. Smešim se. Ali ti to ne primećuješ, izgubljena si. Predivno izgubljena. I posmatram te, dugo razmišljam o čemu bi mogla da razmišljaš u tom trenutku. Šta je to što ti predstavlja problem? Šta te zapravo muči? Da li je to možda neka osoba koja te povredila ili samu sebe probadaš mislima? Ja sam tu…

  • Poezija

    Rascepljeni na pre i posle naših poriva

    U očaju lažemo, zavaravamo senzibilitet, pošteno gubimo, blefiramo samo postojanje u tami koja nas okružuje kao da nas guta očima sa skalpelom koji visi na donjim kapcima. Prostor između nas mogao bi biti jedna soba, jedan kontinent, koji izgleda kao da zeva, rascepljen na pre i posle naših poriva da ispunimo moreuze mozaikom od stakla, tu gde bi se beskonačnost rastvarala, i ništa ispod nas ili iznad nas ne bi postojalo, sem osećaja pada, bez kraja, u praznini bez zvezda koje bi osvetljavale paučinu u kojoj se ti i ja držimo za uzdah ili dva. To je vezivanje tebe i mene koje daje slepom vremenu i boju i vid, i…