• Poezija

    Verujem da mogu ispočetka skrojiti svoj početak

    Dajem stvarnosti šansu, ali ne srljam slepo u njene odaje, ne padam lako na svaki šum kao kad sam bio dete. Predajem se svetu koji širi ruke da me zagrli ili smrska, rizikujem. Čučnem samo da provirim kroz posekotinu na desnom dlanu, da podsetim sebe kako sam krvario da zaštitim ono što je moje. I sećam se da zaboravljam, jer lakše je pritisnuti palčevima kapke nego pustiti da se izlije bol i potopi te. Ali dajem šansu zidovima koji me smanjuju čim izgovorim naglas tajne koje čuvam od sebe, rizikujem. Možda naprave prostora da provučem kroz njih ovo telo koje ljudi vide danas, a zaborave već sutra na šta ih…

  • Samospoznaja kroz reči

    Nesigurnost

    Da li znaš šta je nesigurnost i gde se krije? Da li si ti nesigurna? Da li smo svi pomalo takvi? Ta nesigurnost se vešto krije i kamuflira. Jednog trenutka će biti u obliku odeće, drugog trenutka će se modifikovati kroz tvoju plejlistu, a već narednog će biti u načinu na koji se predstavljaš ljudima. Nesigurnost. Koliko dugo je prošlo od trenutka kad si raširila svoje ruke u masi ljudi gledajući u nebo, radujući se kiši koja pljušti? Umesto toga, uklapaš se u tu istu masu i stapaš se sa njom. Postaješ jednobojna u krugu ljudi sa istom aurom – sivom. Tvoja nesigurnost se krije iza prstiju koji nežno hvataju…

  • Poezija

    Rascepljeni na pre i posle naših poriva

    U očaju lažemo, zavaravamo senzibilitet, pošteno gubimo, blefiramo samo postojanje u tami koja nas okružuje kao da nas guta očima sa skalpelom koji visi na donjim kapcima. Prostor između nas mogao bi biti jedna soba, jedan kontinent, koji izgleda kao da zeva, rascepljen na pre i posle naših poriva da ispunimo moreuze mozaikom od stakla, tu gde bi se beskonačnost rastvarala, i ništa ispod nas ili iznad nas ne bi postojalo, sem osećaja pada, bez kraja, u praznini bez zvezda koje bi osvetljavale paučinu u kojoj se ti i ja držimo za uzdah ili dva. To je vezivanje tebe i mene koje daje slepom vremenu i boju i vid, i…

  • Proza

    Energetski vampiri

    Da li ste upoznali ljude koji vas čine umornim i slabim i čine vaše prisustvo suvišnim? Vaše biće isprekidanim, a misli nepotpunim? Da li ste ikada upoznali ljude koji su toliko morbidni, oni koji samo sišu tuđe energije i prisvajaju ih u lični ambis, skupljaju i upijaju, kasnije reflektujući ih na vas? U stanju su da vam povuku i poslednji komad kože, iskidaju ga i naprave od vas samo skelet krhkih kostiju skrivenih ispod te sjajne, čiste kože ispod koje beže. Da, poznajete takve ljude i postajete takvi. Svi oni teže ka tome da postanu skup različitih osoba da se izgube u svim tim ličnostima, boreći se sami sa sobom,…

  • Proza

    Duhovi ne dolaze uvek u ljudskom obliku

    Znaš onaj osećaj hladnoće i mrtvila oko tvoga vrata koji ti se neočekivano prikrade krišom, uvek iza leđa, uvek za strepnju bliže? Kad ti se koža naježi na trenutak ili dva? Osećaš ga i sada. Uvek šapuće, uvek vreba. Ali kada dođe, zgrabi te za vrat i natera da vrisneš ono što se nikada ne usuđuješ izgovoriti. Kakva je to moć koju daješ telu bez lica, rukama bez kostiju, koži bez sloja, dahu bez života? Kome se to predaješ kada pomisliš da su to ruke duhova koji imaju zloćudne misli, zlobne namere? A onda se zapitaš čemu se to dobrovoljno daješ dok negiraš da je tako. Da li su to…

  • Poezija

    Jedino bol može naterati pisca da ispusti glas

    Proverio sam svoju savest, izbrojao greške, jednu po jednu, ili ono što je ostalo od njih, pa se nepromišljeno koriguje samo od sebe. I ono što sam video bilo je ništavilo; kosti pesnika koje su se davno raspale, završile ležeći ispod brda sa kojeg sam gurnuo savest. Valjda je u jednom trenutku bila preteška za držanje. Uzeo sam čizme i svoju lopatu, onu kojom sam zakopao i deo sebe koji je jednom verovao da može izabrati kvalitet, da mora izbaciti kvantitet iz jednačine. Počeo sam da otkopavam svoje kosti, tek toliko da ih uznemirim. Svakako je manji zločin nego da ih ignorišem. Proverio sam sve u njima, zario nokte u…

  • Proza

    Možete izvući borca iz ringa, ali ne i borbu iz borca

    Ona je borac. Jedan u milion. Život joj se rugao, ismejavao je na sve moguće načine, testirao njeno strpljenje, kažnjavao je za greške koje nije napravila. Mučio je dok nije poželela da nestane, da izbledi i postane samo dah vetra. Nije disala pravilno, jer nije imala vazduha da diše slobodno. Trenuci koji nemaju svoj lik i prazni pogledi su odražavali njenu slabašnu pojavu. Svakog jutra život je vukao za kosu i bacao u ring da se bori s njim. Svakog dana, u pakao i nazad. Bila je zgažena, slomljena i na korak do razaranja svega što se borila da ne da. Njeno lice je bilo prekriveno posekotinama i bledom bojom.…

  • Poezija

    Ne vuci me za jezik

    Ne vuci me za jezik, jer neću da ti kažem ono što želiš da čuješ. Nemoj da misliš da imaš tu moć da me uhvatiš kad sam slaba i iskoristiš to u svoje svrhe. Nećeš uspeti da me pridobiješ, nećeš čuti to što ti treba – neću ti rečima podići ego, već ću ga tišinom ubiti. Poseći će te konopac kojim držiš moje reči sa strahom da ih ne poređam ispred tebe, jer nećeš umeti da pređeš preko njih. Ne vuci me za jezik, jer će moj prag tolerancije nestati. Ja neću biti ta koja će te obasipati rečima koje žudiš da čuješ ceo život. Ne, za mene nisi vredan,…