Sve je u drhtaju donje usne, suva knedla koja pravi udubljenje u grlu, gorčina navire bez obzira na to koliko teško pritisnete jezik na vrhove usana. Tako uvek znate da ste udarili u zid tog poznatog mesta gde okretanje i skretanje nije dopušteno, nema iskupljenja u čekanju, a klimave noge se prepuštaju živom pesku nepopustljivog. Da li ste mislili da se to ne može dogoditi više od jednom? Bili ste već sažvakani od zemlje, hiljadu puta. Kažete sebi da se držite čvrsto za još jednu rundu, da se oslonite na udar i nadati se da će vas zemlja samo žvakati i opet ispljunuti, a ne progutati cele. Nemam više u sebi to samopouzdanje da bih se svesrdno složio, ali mi je ostao mali deo svesnog idealizovanja, i možda je to dovoljno da sebi kažem da moram da dišem, usredsredim se i držim za ovaj život ponovo dok me vodi na još jednu vožnju. Na kolenima sam, a stojim, ironija.
Šapućem svom kajanju da me pusti, nadajući se da će me čuti još jednom. Moje predrasude sada zavise od toga i često kažem sebi: „Znam da nebo nije prazno, jer sam osetio da pada i prokleto je teško. Neka mi neko pokaže šta ga čini teškim pre nego što ponovo padne.“ Ne znam. možda ne mogu ponovo udarati u isti zid, ali imam poslednji krik i učiniću ga vrednim poslednjeg pokušaja. I svaki put kad se odmaknem još malo, kajanje me povuče nazad nekim svojim suptilnim potezom za koji zna da neće proći nezapaženo. Svaki put kad odem, nađe način da me prati dovoljno da me proganja sa svim što se toliko trudim da zaboravim. Pokušavam. Pokušavao sam. Svaki put kad zapečatim pukotine svog uma svojim isceljenjem, tu je kajanje, udarajući u njih jače nego pre. Zbog čega? Greške su deo kajanja, ali pokajanje nikako da pusti glas, vezano u čvoru nepomične imitacije života. Greške su te koje su mi govorile da ne mora biti ovako nakon što su učinile ovakvim da bude. Rekle su da žele da se nikada nisu dogodile. Ili sam to bio ja? Rekle su sve da me zadrže u svojoj šaci, a onda sve da me izgube. Izgleda da i ljudi mogu biti greške, i obrnuto. Koje su moje? Da li sam pustio dovoljno ljudi, ili sam dopustio da ljudi puste mene, pogrešni i pravi? Ko zna.
Samo znam da su mi upravo ljudi, te figure od kostiju i mesa ukazale na svaki pogrešan osećaj koji sam imao, ali sam gledao na njih kao da su odisali iskrenošću. A onda su kroz podsmeh izgovorili da nije bilo krivice, pa me onda okrivili za stvari koje se nikada nisu ni dogodile. Davno sam to pustio, ignorisao dramu koju su mi drugi doneli, primao udarce onih koji ne bi trebali ni da imaju ruke kada ih ne koriste kako treba, da spuste i sebe kad pogreše, ne samo druge. I dalje sam ovde, u svojoj verziji pakla, pitajući se da li sam pao na glavu, pa završio ovde, sedeći sa svojim demonima koje vrlo dobro poznajem, i tu je kajanje… još uvek udarajući u vrata, u moje pukotine, dopuštajući svom duhu da uđe. Ali ja to ne želim. Već sam sam sebi duh. Razočarenja su me ostavila na najnižoj tački gravitacije, univerzalni kliše. To je trenutak koji sam najviše poznavao. I da, još uvek peče kao da me bičem udaraju po leđima na kojima su se nekada oslanjali. Uvek će. Ali to ne znači da mi treba odgovor ili bilo šta. Način na koji su moje greške ili ljudi kreirali kajanje je sve što sam ikada trebao da znam.
Dakle, još jednom se obraćam krivici koja nije moja, a više je nego što mislim prikovana za moje zglobove, i kažem joj da izbriše sve ako je to ono što treba učiniti. Ništa me ne može više povrediti nego što me povredilo sopstveno idealizovanje. Ništa. Trčim za svojim životom, da li prema njemu ili dalje od njega, ne stajem. Jurim ga ili me proganja. Ponekad je eho, možda iz mojih grudi gde moje srce pokušava da pobegne od njega, ili je to možda zbog načina na koji su moja stopala glasno udarala u pločnik, trčeći od mene, daleko. Tražim znakove, tražim ono što mi pokazuje put do samootkrivanja. Možda sam većinu vremena izgubio, ali barem ne stojim mirno. To znači nešto dobro? Ne pamtim uvek put na kojem sam urezao svoje ime, ali siguran sam da ostavljam otiske svuda gde prođem. Valjda će ti tragovi značiti nešto. Bio sam tamo, sada sam ovde, ali uvek ću postojati između. Progutao sam kompas, pročitao otkucaje srca. Slušam pažljivo, i u redu je ako me odvede daleko. Ponekad najduži put sa povezom preko očiju nauči mnogo više nego kada ga pratimo širom otvorenih.
