Poezija

Trinaest

Imala je trinaest godina
kada je osetila potrebu da promeni svet.
Sedamnaest, kada je prestala da sanjari.
Osamnaest, kada je zapalila prvu cigaretu.
Gorela je svetlije od plamena u njoj.
Ispisala je svoje snove na papiru,
ali nije stavila papir u bocu i bacila u okean.
Umesto toga, zakopala je svoje želje u dvorištu,
nadajući se da će se jednog dana
pojaviti drvo na tom mestu.
Drvo čije lišće neće otpasti i menjati boje,
koje će uvek izgledati prirodno,
kada napuni sedamnaest.

Imala je dvadeset i jednu godinu,
kada su njene oči poslednji put sijale.
Dvadeset i tri,
kada je čak i lažan osmeh izbledeo.
Tada je bila spremna da odustane.
Dvadeset i četiri,
kada je upoznala njega,
čoveka koji je bio na
ivici da odustane od sebe.
Imali su naviku da sede
satima ispred njene kuće,
držeći se za ruke,
pričajući o papiru koji je ostao zakopan
i o drvetu koje se nikada nije pojavilo,
a kamoli napunilo sedamnaest godina.

Imala je dvadeset i sedam godina
kada se zaljubila u njega.
Dvadeset i devet, kada je
izgubila nadu u ljubav.
Trideset, kada je shvatila
da ništa ne traje zauvek,
i da svako „zauvek“
postane poslednje zauvek.
I svako „zauvek“ joj uzme po jedan deo srca.

Kada je imala trideset i dve,
imala je i brojne pokušaje da stvori „zauvek“,
sa nepoznatim brojem njih.
Konačno je pomislila
da je upoznala pravog.
Trideset i tri, kada je pronašla
davno izgubljeni osmeh.
Trideset i četiri kada je postala sigurna
da je ovo „zauvek“
ono zauvek za kojem je tragala čitav život.
Bila je konačno puna nade,
da će drvo možda porasti
u njenom dvorištu,
gde je parče papira ostalo zakopano.

Imala je trideset i šest,
kada je konačno osetila
neke promene i rast nečega.
Ne u njenom dvorištu, već u njoj.
Trideset i osam, kada je
prvi put čula tihi šapat
koji govori „Mama.“
Drvo je konačno počelo da raste
i ona je bila odlučna i ubeđena
da to lišće nikada neće osetiti jesen,
kada napuni sedamnaest,
ili dvadeset i jednu, ili trideset.
Ona je konačno ubeđena
da lišće nikada neće postati tamne boje,
neće dozvoliti to.

Imala je pedeset i četiri
kada je drvo imalo sedamnaest.
Pedeset i osam,
kada je imalo dvadeset i jednu.
Šezdeset i sedam,
kada je napunilo trideset
i razvilo se, puno cvetova i svežine.
I baš kao što je obećala sebi,
nije dozvolila nijednom
listu da promeni boju,
nije dozvolila nijednom
cvetu da uvene.

2 Comments

Ostavite odgovor

Inline
Inline