Proza

Uvek će biti ljudi koji vas slikaju bojama koje vam ne pristaju

Barem jednom u životu se svi mi nađemo u sredini delirijuma, bodeži bačeni na nas s leve i desne strane, meta je jasna. I ti spadaš tu. Bićeš naštimovan da podneseš svaki, iako nećeš znati dok ne dođe trenutak da moraš uhvatiti jedan po jedan brzinom svetlosti, da te ne probodu ravno u grudi, već u stomak, pokušavajući da spasiš svoje srce i odbraniš razum; stajaćeš sam, ali znaćeš šta radiš. Usred nijanse sive boje koja je ostala nepomična, naučićeš kako da stojiš u svom svetlu, sam, udaljavajući se od sive u sredini. Siva te ne poseduje. Nikad nije. Ti bodeži su namenjeni tebi, ali su lansirani samo sa jednog mesta, mesta nečijeg tuđeg samoizazvanog sažaljenja. Dakle, pusti kišu, neka pada, na tvojoj paradi. Stajaćeš pokvašen ispod svega što se sliva nad tobom, sa osmehom na licu i nepromenjenom verzijom sebe ispričanom jezikom nekoga ko te nikada nije poznavao, ali uspeva da se uzdigne kao pogrešan stub na pričama ispričanim kao mit, sa rukama gore, hvaleći se glasinama istruganih usana, prenoseći ih od uva do uva, sve samo da priče postanu istinite. Osetićeš sažaljenje, možda čak potrebu da opravdaš neispunjene glave, ali ljudi su to, hidre, nakon što isečeš jednu, sledeća odmah izraste, otvarajući usta da pokaže još jedan jezik nagomilan prljavim lažima. I to sivilo koje te snađe nije loš znak, samo ti pokazuje gde u paleti svojih boja da tražiš mir, u svojim delovima, milost u haosu koji nikada nisi tražio i smirićeš se u oluji koja si oduvek bio. Iskopaćeš sam svoj bol iz blata u koji te gurnu, držaćeš delove koje si sam stvorio, iz korena, svojim rukama i bacio one koji nisu bili tvoji za nošenje. Uvek će biti ljudi koji vas slikaju bojama koje vam ne pristaju i to je u redu. Neka oni nose težinu tih boja u svojoj savesti, dok vi ostajete verni svojim. Vi, sa svojim predivnim bojama, svojim mozaikom istinitosti, svojim srcem koje je sačinjeno od svega što mislite da nije. Sa svojom nepokolebljivom odanošću, budite remek-delo koje nikada ne pokušava da brani svoje boje pred svima koji nikada nisu videli bol u vašim delovima, već samo čuli o tome i jedva čekali da ga razmažu u sivoj boji. Sačuvajte i sivu za kišne dane i pokušajte da zasijate kao i uvek. Nemojte se nikada izvinjavati za verziju sebe koju je napisao neko drugi. Jedino što možete je da budete svoji, i znajte, niko ne može da uzdrma vaš svet koji podignete iz srži i razbije ga na komade ako ne zaboravite da ste jedino vi remek-delo na svojoj paradi.

Оставите одговор

Inline
Inline