Poezija

Uvek u centru pažnje, posvećena sebi

Porede te sa karikaturom.
Sa bludnicom koja oblači mrak
kao čipku skrivenu ispod haljine.
Ne mogu te podneti, ne mogu te razumeti.
Oni kojima je tvoja pojava previše.

Zanosna i gorda.
Posvećena sebi.
Uvek u centru pažnje.
Nikad ne davajući je.
Neodoljiva i pričljiva.
Konstantno prisutna.
Čak i kad napustiš prostoriju.

Ali ne mogu te gledati kao umetnost
oni koji ne vide ružnu stranu tebe.
Razumljivo je.
Umetnost ne treba biti savršena.
A nekako, ti to svima jesi.

Hvataš trepavicama svakog
ko te zamisli golu, poznaješ svaki pogled.
Kad tad odglumiš romantičnog sanjara,
samo da osvojiš takve.
I uvek imaš odgovor na sve.
Izrađena od tulipana i šećera,
mirišeš na viski, karmin i cigarete.
Dominiraš podijumom i provociraš
one koje će kasnije dodirniti tvoju čipku.

U haljini od svile,
goriš od glave do pete.
Uzdasi koji ostanu za tobom
nikad ne nađu ponovo put do tvog pogleda.
A oni kojima dozvoliš da te dodirnu,
ostanu žedni na samu pomisao tvog međunožja.

Prijatna i zanimljiva ćaskanja,
do tri ujutru se igraš kosom,
prebaciš je na suprotnu stranu
kao da si rođena da osvajaš,
čak i vazduh koji dišeš.
Delikatan, živahan osmeh
lako se pretvori u erotiku ako to poželiš.
Duša od bluza i laganog džeza,
Billie Holiday u tebi svira,
na pravim mestima, ali pogrešnim ljudima.

Provokativnog i inteligentnog uma,
svestrana i stimulativna, prikupljaš poglede
kao da ti je to omiljeni hobi.
Nikome ne bi priznala čak i da jeste.
Znaš kakav si afrodizijak.

I kao magnet, privlačiš radoznalost,
pa je odbiješ od sebe kad postane previše lično.
Otvaraš rane čovečanstva,
a i ne zapitaš se koliko njih krvari zbog tebe.
Jer ti si uvek bila zaštićena i čuvana,
nisi znala kako je to biti neprimetan.
Kako je to spoticati se, iznova i iznova,
zamagljenog vida zaglavljenog u uglu oka
jednog nesrećnog čoveka.

Momenti pokidani na šavove,
stranci oko tebe, na ivici žeđi.
Ne znam i dalje zašto si izabrala mene.
Bilo je žurbe, vazduh se topio.
Neka neizgovorena ishitrenost.
Ali moje isuviše žedne oči su pokvarile tvoju želju.
Otrovana potrebama, razotkrila si misli dodirima.

Iskoristila si svoja čula,
strpljiva i obuzeta dostojanstvom,
prodrla si u moju čežnju da te imam.
Intenzitet je pucao,
a tvoja ruka je klizila ispod stola,
lagano otkrivajući neizbežnu privlačnost.

Oboje smo bili u transu, ali različite vrste.
Ti si me imala, i uživala da mi dokažeš da je tako,
a ja sam dopustio da me iskoristiš
i da zaboravim sve moralne povrede
koje sam, kasnije shvativši, naneo sam sebi.

Podigla si mi glavu,
i pogledala me kako nikad niko nije.
Taj pogled je bio laserski zrak
usmeren ka gubitku mog razuma.
Iskrenost je ubila struju koja je prošla
kroz moje vene na sam zvuk tvog glasa u gužvi.
Preostalo je pogrešno shvaćeno.
Najvažnije je da sam shvatio.
Na kraju sam ostao još samo jedan stranac
koji je zapamtio kako miriše neprolaznost
ispod haljine od svile.
Još jedan od onih koji su ostali žedni.

Оставите одговор