Pisana književnost | Autorski tekstovi,  Poezija

Već su mrtve, ali one to ne znaju – jer su žive samo kad pripadaju

Ponekad čujem samo eho
onoga što sam nameravao da napišem.
Krik iz pustoši koju ostavljam za sobom
kad nemam više šta da dam.
I krik se pretvori u eho,
ubrzo nestaje u daljini.
I ne mogu zaustaviti tišinu nakon,
jer samo tišina pokreće moje ćutanje.
Zaista je neobično
što sam prihvaćen mnogo bolje
onda kada pričam zašivenih usana.
Evo da progovorim.

U mom svetu žena je samo paradoks,
ukrštenica sa praznim poljima
koja moram popuniti
jer me hipnotišu praznine
koje nemaju svoj smisao,
jer ga isuviše zauzimaju.
Nemam šta da dam, ali oduzimam
prostor koji mi serviraju gole i ničije,
tražeći, uvek tražeći da budu ispunjene,
kategorično tvrdeći da već jesu.
Ali, čovek koga ne mogu razumeti
najbolje razume one koji ne poznaju sebe.

Progutaće svoje svedočenje
i stegnuće samopouzdanje
ugurati se u ove reči i biće im udobno.
Zašto?
Pogledajte samo žile na njihovom vratu,
kako preskaču na dodire, neznane, tuđe,
kako se zaljubljuju u ideje,
a nikada u ono što im je dato.
I kada tačka uništenja dopre do njih,
tada se sete da nisu voljene,
a već su mrtve, milenijumima unazad,
ali one to ne znaju,
jer su žive samo kad pripadaju.
Bilo kome.

Na skali od željenog do nevidljivog
ja sam postigao mučeništvo,
ali kao i svaki umetnik,
bojim se da će moj ubica
ostati upamćen više nego ja,
kao neko ko juri za pobedom, iz zavisti,
ko takođe želi da bude optužen za moje postupke.

Ali, šta ako je moj ubica već u meni?
Šta ako ispod precrtane linije
ostane samo mrlja koja se čita samo jezikom,
a on i ja preuređujemo obrasce
na mozaiku svih rastrgnutih tela
koje sam obeležio da bih ostao zapamćen?

Raštrkana slova koja su pobegla iz svih reči
koje sam zapisivao na raznim delovima tela.
Šta ako se u obliku posekotina
koje sam naslikao u pokušaju da zarobim
ubicu u sebi vrate ponovo meni?
Crvenim zatvorskim rešetkama
sam zagradio sav prostor,
svaka rešetka – jedna posekotina.
Ali nisam mogao da predvidim
znakove minskog polja koje se proširilo
čim sam zaboravio da nahranim
onog koji je ubijao svaku potencijalnu
ljubav umesto mene.

Leave a Reply