Poezija

Verujem da mogu ispočetka skrojiti svoj početak

Dajem stvarnosti šansu,
ali ne srljam slepo u njene odaje,
ne padam lako
na svaki šum
kao kad sam bio dete.
Predajem se svetu
koji širi ruke da me zagrli ili smrska,
rizikujem.
Čučnem samo da provirim kroz posekotinu
na desnom dlanu,
da podsetim sebe
kako sam krvario da zaštitim ono što je moje.
I sećam se da zaboravljam,
jer lakše je pritisnuti palčevima kapke
nego pustiti da se izlije bol
i potopi te.
Ali dajem šansu zidovima
koji me smanjuju čim izgovorim
naglas tajne koje čuvam od sebe,
rizikujem.
Možda naprave prostora
da provučem kroz njih ovo telo
koje ljudi vide danas,
a zaborave već sutra
na šta ih je nateralo da pomisle.
Možda deluje kao da ću se slomiti,
ali kroz svaku pukotinu
moje oči upijaju zrak po zrak,
osmeh po osmeh,
svet u drugom svetu,
razlivam se.
Prosipam svoje želje
na putu unazad,
verujem.
Dajem šansu sebi.
Ovog puta verujem
da mogu ispočetka
skrojiti svoj početak.
Neću zaboraviti da se podsetim.

2 Comments

Оставите одговор