Pisana književnost | Autorski tekstovi,  Poezija

Voliš taj mač, kao da si rođen s njim umesto ruke

Nisu zatvor misli
koje pritiskaju tvoju lobanju
dok ne smrskaju rešetke
koje sam ređaš
da se zaštitiš od terorista.
Zatvor si sam sebi.

Nije istina da živiš i dišeš,
i jecaš i izvrćeš svoje iznutrice
na sve pogrešne načine
onda kad se povinuješ lažima
koje ne prepoznaješ,
jer nisi žrtva više nego što su drugi.
Nekad je krivac nevin,
a žrtva kriva.
Lako je dopustiti da gaze po tebi
cipelama od zavisti i koristi,
od nesreće i neznanja
kad nakon toga obuješ te iste cipele,
jer, vidi preokreta
– koriste tvoje.

I bez imalo sumnje ćeš reći da nisu,
jer zašto bi pokazao golo telo i otiske
od njih kad možeš poravnati račune?
Nije misija ono što za sebe izrežiraš da bude,
već ona počinje kad si u gomili tuđeg izmeta
pa hteo ili ne, naučiš da dišeš.
Gde si pošao,
nečist i iskvaren,
sa uprtim prstom u iste poput tebe,
a u drugoj ruci držiš mač?

I voliš taj mač,
kao da si rođen s njim umesto ruke,
ali nikad nisi znao da razlikuješ kao od stvarnog.
Diže ti ego oružje koje nosiš,
i voliš kad si iznad,
dominacija ti imponuje,
jači si,
bolji, na vrhu sveta.
Ti voliš mač, ali koga mač voli?
Vojnika koji nosi poklonjene cipele
i daje ih bilo kome da poližu prljavštinu
koju su skupile sa nevinih duša?
Vojnika koji sam sebe naziva istim,
jer ima pravo na to?

Onoga koji je izabrao mač da ga štiti,
ali da ne zaštiti mač od kamena
u obliku drugih ljudi
u koji je zasađen cvet koji ne umire?
Koga metal kojim oblikuješ ruku
voli kad zna da je stvoren
da bude iskorišćen
onako kako si ti sebe oblikovao da ne budeš?
Biraš svoje oružje,
ali znaj da vojnik štiti druge,
a ne samo sebe.
I kad na kraju padneš,
bosonog i go,
neće te zaštititi mač.
Biće okrenut ka tebi,
ne ka drugima.


Leave a Reply