Poezija

Zar nećeš sažaliti telo praznog ljubavnika?

Da li te privlače ranjene životinje?
Dođi.
Pokazaću ti moje ožiljke,
ispričaću ti kako sam patio,
da te nateram da priđeš razumevanju.
Nisi odgovorna za moje bezbrižne želje.
Da li ti se dopada samo kada te ne može povrediti
ono čega se bojiš dodirnuti?
Da li ti se svidja kad hramljem?
Trebalo bi da se stidiš.
Ti si ta koja hoda sa druge strane šipki.

Zar nećeš sažaliti telo praznog ljubavnika,
da se sakriješ unutra?
Čuo bih kako kažeš ne
da nisam video kako krvare tvoje oči
prodirajući u moj sram.
Voleti je da ubediš samog sebe
da nema ničeg više tamo napolju,
tamo izvan predivnog.
A tebi sam predivan, zar ne?
Vidiš, meni je zastrašujuće
pomisliti da zapravo jesam.

Moji obrazi se crvene,
nespremno lice mi donosi
komfor u ogledalu noću,
a sada se pokušava nasmejati.
Jer “predivno” tera ljude da
misle o tebi kao o slici na zidu.
Skluptura, mrtvo telo koje se kreće na izložbi,
i vrti se u rukama kolekcionara.
“Predivno” im daje pravo da uzimaju mere,
ocenjuju, poseduju, kupuju.
“Predivno” opravdava interesovanje
do tačke od koje se prelazi u jezivo,
uznemirujuće i strahovito.
“Predivno” me uništava.
Reci mi da sam najgore oličenje loše procene.
Životinja bez očiju okrenute razbijene glave
govoreći sebi:
„Ti ne pripadaš ovde, zar ne?“

Osećam se šuplje,
kao da sam gladan
za još uvek nepoznatom žalosti
koja će me ispuniti.
Uvek gledam tri puta pre nego što pređem put.
Navika.
Ponavljam sebi:
“Ja sam zaljubljen u sve što je propalo,
stoga sam i postao takav.
Ja sam smešan strahu i volim to”.
Sada se bojim samo da izgubim taj strah
što drži moje oči širom otvorene da tragaju
između pogrešnih skretanja
gde tvoji koraci zalutaju.

Ja sam ljuska ljudi koje sam puštao,
goli, predani, nagomilana deponija,
pokrivena u obliku rane koje si mi napravila.

Sam pogled na nas probudi bes u meni,
fatalna kombinacija seksualne frustracije i puka požuda za moći.
Dostižeš napred, uveravajući se da pustiš svoju ruku da klizi
duž mojih leđa iako ima isuviše prostora oko nas,
dovoljno da te podseti da si moj vlasnik.

Uzdišem preglasno.
Da li se nešto desilo, pitaš.
Ne, kažem.
Samo razmišljam o smaku sveta.
Kako drugačije objasniti ovaj osećaj nedostatka?
Trebalo je da pitam manje.
Trebalo je da delujem intelektualnije.
Zrelije.
Mora da sam tako plitak sada.
Šta sam ponovo uradio?
Premotavam film.
Da li sam ponovo degradirao
celu žensku populaciju?

Ponekad put do kuće nije dovoljno dugačak.
Pokušavam da učinim najbolje od toga,
ali istina je, mrzim što sam u ovom telu
koje krvari, ispupčuje se, proizvodi hormone prekomerno.
Mrzim što nisam dovoljno jak
da te odgurnem kada me zgrabiš.

Imao sam san i da te ubijam.
Da gledam kako život napušta tvoj samouveren pogled,
dok ne postaneš ništa drugo nego mokra,
čovekova mrlja na pločniku.
Smejem se u svojoj samoći
pri pomisli da te razapnem
na periode pre i posle moje devastacije.

Sve se čini smešnim
dok ne ukažem na pukotinu između
tvojih nogu i kažem da je nepravilna.
Kažem da imam neke svoje potrebe,
da budem viđen, cenjen,
možda nepristojan, prodoran i nečiji,
a ti kažeš da sam predivan.

I pomislim da sačuvam nešto za sebe.
Ali ništa nije privatno, ništa nije moje,
sve uzimaš kao od šale.
Moje reproduktivne organe,
moju seksualnost, čak i moju ličnost.
Sve je samo podloga za druge da se uplaše površine.
Pa ko bi zagrebao ispod nje ako ne ti?
Ali šta sam učinio da postanem tako razapet?
Između tvojih butina i mojih ambicija.
Želim da ti pokažem kako vrištim
pokušavajući da zatvorim usta.
Ali vrištim na tebe. Ti si tu.

Ovo je vreme kada kažeš
da ne uspevam da kontrolišem svoje emocije
antagonizirajući sopstvene
napore da sebi dopustim legitimitet.
Želeo bih da kažem da ne znaš o čemu pričaš,
ali šta ja znam o tome?
Šta ako sam malo zaljubljen u tebe?
Šta ako ponekad sanjam o tebi,
i da te ubijem, i da te imam i da te nemam?
Da te volim, ali ne posedujem.
I šta ako sam se dodirivao misleći o tebi?
Ja sam i dalje validan, nečega što još uvek ne znam.
Ali znam kada igrati blesavo,
kad da se smešim i pretvaram
da imam najispunjeniji dan na svetu
samo da se ne osećam loše kada mislim o tebi.

Da li me pomisao o tome da ti sve ovo ponudim
čini manje vrednim u tvojim očima?
U tom slučaju, možda ću samo prezirati i tebe
kad već ne znam šta osećam prema sebi.
To nema veze sa ljubavlju, zar ne?

Оставите одговор