Pisana književnost | Autorski tekstovi,  Poezija

Život posle smrti u sebi

Nikad nisam bila srećnija
nego onog trenutka kad sam prestala
verovati u život posle smrti.
Ne one fizičke,
bilo bi previše očigledno.
Život posle smrti u sebi.
Svaki put kad sam izdahnula ono neostvareno.
Oslobodilo me je apatije i dosade,
a ponovo mogu čuti sebe noću kako brojim.
Ali, kako izbrojati ono sto ne možeš videti?

Brojim svaki talas koji me nije udario u stomak.

Napušteni gradovi struje mojim venama,
pustinje i pesak zgrušavaju moj krvotok.
Neposećena mesta i istorija koju pričaju
škripe iz mojih ušiju, da izađu.
Čitave države rastu u mom želucu,
a ljudi koje još uvek nisam upoznala dišu mi za vratom,
žele da me stignu, da me pitaju ko sam.
Brojim ih, ali kao da se igraju sa mnom,
uvek ih je za dva uzdaha više,
žude za kiseonikom, zovu me da ih oživim,
u sopstvenoj smrti.
Ne znam kako.
Trudim se da ih nađem u svakoj fizičkoj pojavi oko sebe.

Ispostavi se uvek da su to već stare uhode, ali u drugim telima.

Brojim blato i školjke koje nikada nisam dotakla.
U meni niču egzotični plodovi koje nisam probala,
ulice stare pedeset godina kojima nisam prošla.
Za mnom viču ulični prosjaci, ali ne mogu im dati novac,
nisam videla njihove prljave ruke i zamršene brade.
Moj grudni koš samo što ne eksplodira od svih neotkrivenih parkova,
parkovi koje na mapi ne vide oni koji precrtali svoja putovanja.
I moje telo je brodolom, jedva ga držim,
a u rukama mi je svaki utopljeni plivač
koji je želeo da prepliva svet poput mene.
Oko njih se obmotava mahovina, raste, ne prestaje,
steže mi zglobove, miriše na još jedan dan propušten u prirodi.

Moje telo je sada već stari ugostitelj;
dva entiteta zaključana u simbiozi.
Jedan od njih konstatno naoštrava svaki oštar objekat koji dohvati,
seče sebe, dok se drugi pretvara da to ne oseća.
Sve što rodim je čudo,
sve što u meni izraste je potpuno novo,
embrion vredniji od sebe same.
A ponovo, ne mogu ga oživeti,
ne mogu dati život smrti svojih fantazija.

Znam da sam ljudsko biće
samo onda kad se svaki put zapitam šta želim.

Čini se da uvek neko drugi ima odgovore.
Nikad ja.
Samo tada sam sigurna u život koji imam,
a apsolutno ubeđena da bez pitanja
uvek živim onaj koji nemam.

Leave a Reply