Tamara Stamenković
Pisana književnost | Autorski tekstovi,  Poezija

Život vojnika nije lak, ali je život ipak nastao pre vojnika

Rat je završen onog trenutka kad zemlja
bojnog polja zaboravi
groteska tela,
odsečene udove,
tlo natopljeno krvlju.
Kad zaboravi
ko je pogodio Život,
a ko promašio poslednju Metu.
Ko je na pravoj,
a ko na suprotnoj strani?
Razlika je samo u uniformama,
koja je na kraju
nosila istu boju,
boju krvi.

Vojnici kojima je rat
kao klackava stolica,
a obaveza prisustvo
kao omča oko vrata.
Neizgovorene reči molitve
koje krkljaju u grlu,
stežu omču sve više.
I nepripadanje postaje
pripadanje
kad na bojnom polju završiš.

Bojno polje će opet promeniti svoje korenje.

Ali neće promeniti istoriju.
Ni sirotu decu,
ni njihove roditelje,
ni krive,
a ni dužne.
Smrad truleži će zameniti miris cvetova,
ali će osećaj nepripadanja ostati,
na tim istim
bojnim poljima.

Ono će zauvek odisati
osećajem zadovoljne Smrti u jednom uzdahu.

Preskakanje ljudskih ostataka,
gaženje preko istih,
da blato mrtvaka ne proguta
i ispljune Živote,
kao što projektil napušta čauru.

Uzmi lopatu i tvrdu zemlju, baci ih preko mog lica.
Napuni mi kosti ostacima suve zemlje
i zakopaj u njima sve reči hvale.

„Dobro si se snašao, tu gde si se našao“

Moje hladno telo polij toplom krvlju,
zapali moje odelo
i od legure mojih činova i amblema
napravi poslednji metak,
koji će biti uspomena na život.

A ja ću uvek osećati
težinu zemlje i tereta,
dok se uspomene i greške poput
crva parazita takmiče
koji će pre da naseli
ostatke mog postojanja
i napraviti od mene
samo još jedan
leš ispod zemlje.

Leave a Reply