Tamara Stamenković
Pisana književnost | Autorski tekstovi,  Poezija

Nikad neću biti dovoljno velika da osvetlim celu prostoriju

Ja sam Sveća,
izlivena od voska.
Kroz mene je provučen fitilj.
Ponekad kratak,
ponekad dugačak.
Imam sreće ako je dugačak.
Ali, to znači i da ću duže goreti.
Znači da ću živeti duže,
iako se svaki put osećam kao da je sve kraći.

Topiću telo sopstvenim suzama,
kad god odlučiš da sagoriš fitilj
koji se nalazi u središtu mene.

Moje suze i tragovi tuge
će biti vidljivi na mom telu,
kao posebni oblici koje kidaš iz zabave.

Svom silom tela ću se truditi
da usporim bolno sagorevanje.
A i pored svega toga,
nekad služim kao tvoj jedini
izvor svetlosti.

Bez mene ostaješ u tami
i tražiš me samo tad,
nikad pre ili kasnije.

Samo kad ti trebam,
ali u redu je.
Tu sam da ostvarim tvoju potrebu
i ispunim svoju svrhu.

Ja sam voštana figura,
prekrivena raznim bojama,
namenjena raznim prilikama.
Tako mala naspram tebe,
a tako velika naspram tvog
unutarnjeg svetla
kog gotovo da nema.
Od radosti, do tuge…
svetlim sve trenutke.
Pališ me i dozvoljavaš da se moje kapi
samo spuste niz telo.
Kap po kap,
kratiš mi život skoro svake sekunde.
Ali nemoj da zaboraviš da sam svuda oko tebe.
Tu sam kad se moliš, kad voliš, kad patiš.
Štitiš me kad je nevreme,
okružuješ me prstima da ne ostanem bez svog plamena.
Štitiš me… zarad lične koristi.

Diviš se svemu bez čega ne možeš.

Ali…
znam da voliš miris mog tela kad ga zapališ.
Toliko voliš da gledaš u mene
i moje misli koje idu nagore u raznim oblicima od dima
i nestaju u tami.
Nakon dužeg gledanja u plamen koji nosim sa sobom
i naglog skretanja pogleda
opet me vidiš u raznim oblicima.
I znam da voliš moju glatkoću,
osim kad sam pri kraju.
Tad sam tako mala i tako povređena.
Gasim se ili me gasiš.
Retko kad odlučiš da me sačuvaš za sledeći put.

Ali to je dobro,
barem se nadamo da nikad više
nećemo morati da se sretnemo.

A da li znaš kako danas nastajem
pre nego što dođem kod tebe na korišćenje?

Prvo me pritiskaju,
dok me ne sravnjaju sa tlom.
Zatim provlače fitilj
kroz moje nedovršene slojeve.
Nakon toga odlučuju oblik mog tela,
stavljajući me u kalup
gde ne biram da li pripadam.
Prelivaju me topljenim voskom,
dok se ne stopim sa njim
i postanemo jedno.
I na kraju me potapaju
i biraju moju veličinu.

Ali jedno znam sigurno,
nikad neću biti dovoljno velika
da osvetlim celu prostoriju.
Ćoškovi će uvek ostati tamni,
baš kao i mrak u tebi.

Leave a Reply